Skupio se i ovaj dan u jedno mirno veče...

Dalibor

Glavni urednik
Уредник
Skupio se i ovaj dan u jedno mirno veče...
Osluškujem zvuke predvečerja oko sebe, a suton polako boji nebo.
Pitam se da li je čovek danas zaboravio kako da uspori, kako da zažmuri i oslušne sebe?
Primetio sam da kod mnogih ljudi postoji strah od samoće, bekstvo u gomilu postane skrivanje od sebe...a bojim se da je taj beg ipak nemoguć.
Kako se desilo da smo sebi najveći neprijatelji?
Čini mi se da su ljudi izgubili spokoj u sebi, a odsustvo duševnog mira neće doneti nikome dobro.
Ako se bojimo tišine, ako se plašimo da ostanemo sami sa svojim mislima, to može značiti da više ni sebe ne čujemo...a kakvo je to društvo gde niko nikog ne čuje?

Volim ljude... ali se bojim da više niko ni sebe ne voli.

Život je lep onoliko koliko smo spremni ljubavi u njemu da stvorimo...

Ako često čujem da nekome život nije lep, možda je to zato što nije spreman da voli i bude voljen?

Ko zna...

Zbrkan je ovaj dan.
I ja u njemu.
I misli moje...

Ali ljubi me moja ljubav, ljubimo našeg malog Ognjena.
Dunav mirno teče, neumoljiv, nepokolebljiv...

Možda sam stvorio planetu na Planeti...ali ne umem da budem sasvim srećan.

Ne dok ne budu srećni svi oko mene...

Ajd, uzdravlje!
 
  • Like
Реаговања: Nicky
Врх