O Starim Banovcima

Nicky

Neodgovorni Admin
Уредник
Stari Banovci su naselje u Srbiji u opštini Stara Pazova u Sremskom okrugu. Nalaze se u istočnom Sremu, na desnoj obali Dunava, na teritoriji opštine Stara Pazova. Prema popisu iz 2002. bilo je 5488 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 4033 stanovnika).

Istorija

U antička vremena se kod Starih Banovaca nalazila rimska tvrđava Burgene. Selo Banovci ovde postoji od 16. veka, a možda i duže. Na ovom mestu su se nekada takođe nalazila sela Darinovci i Tusa, koja više ne postoje.

1566/1567. godine Turci su izvršili popis stanovništva koji pokazuje da su u Starim Banovcima tada većinom živeli Srbi. 1734. godine u selu je postojalo 53 kuća, a do 1756. broj je porastao do 211.

U Drugom svetskom ratu, Sile Osovine okupirale su Stare Banovce. Tada je ubijeno 158 žitelja, 52 oterano je u koncentracioni logor Sajmište, 38 poslato je na prinudni rad a 104 žitelja bili su ratni zarobljenici.

Demografija

U naselju Stari Banovci živi 4385 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 38,3 godina (37,5 kod muškaraca i 39,1 kod žena). U naselju ima 1692 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3,24.

Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je porast u broju stanovnika.

Obrazovanje

Škola u Banovcima postoji od polovine 18. veka, a moguće i nešto ranije. Prvi pisani dokument u kome se spominje potiče iz 1751. godine, a prvi učitelj čije se ime zna Lazar Mijatović zabeležen je 1758. godine. O tada do danas Banovci su imali školu. U 18. i prvoj polovini 19. veka bila je to srpska veroispovedna škola sa 30 do 50 đaka. U drugoj polovini 19. veka postala je dvorazredna, a pred kraj veka trorazredna. Zbog stalnog povećanja broja đaka školske 1910/1911. pretvorena je u četvororazrednu. U toku 1947/1948. bila je Progimnazija, od 1949. do 1951. Nepotpuna gimnazija, a 1951. godine postala je Osmoletka. Naziv Osnovna škola "Slobodan Savković" dobila je 1962. godine.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
 
  • Like
Реаговања: Jasna

Nicky

Neodgovorni Admin
Уредник
Sledeći tekst potiče od našeg korisnika @lara koji je bio dodat na našem starom sajtu 2010. godine ali nažalost posle prelaska na novi, njen tekst je ostao u arhivi. Još jednom želim da se zahvalim Lari iako odavno nije bila "onlajn" na sajtu! @lara HVALA!

Stari Banovci se nalaze u istočnom Sremu, na ušću fruškogorskog potoka Budovara u Dunav. Ovaj potok u pravcu sever-jug preseca lesnu zaravan čiji su najviši delovi na istoku, uz samu dunavsku obalu, a cela zaravan je na ovom području nagnuta ka zapadu pa bi vode Budovara prirodno trebale da teku ka najnižoj tački depresije koja se nalazi na području sela Krnješevci. Ova anomalija je otklonjenja širokom dolinom na samom ušcu potoka što je bitno uticalo na položaj naselja deleći ga na niži deo koji se nalazi u dolini Budovara i viši deo na putevima prema Batajnici i Staroj Pazovi. U nižem delu su Grčki šor(ul. Grčka), Šijački šor(ul. Stevana Tišme), Ćoravi šor(ul. Pavle Šašića) i Pregrevica(ul. Predraga Večerinca), a u višem delu Beli breg(ul. Pevac Milenka), Beli vetar(ul. Zdravka Jekića) i Šorić(ul. Rade Ninkovića).

U okviru rimskog limesa, vojno -graničnog pojasa, Banovci su se nalazili na veoma značajnom strateškom mestu jer je čitava obala bila branjena od upada varvarskih plemena, a naročito ušća potoka kao što je Budovar. Uz Dunav su se nalazila utvrđenja Akuminikum (sadašnji Slankamen), Ritijum (Surduk), Burgene (Banovci) i Taurunum (Zemun).

Od rimljanja su ostali delovi nešto novca i keramike, a od drugih naroda koji su se na ovom prostoru smenjivali - ništa. Mnoge stvari i sitnice je Dunav odneo pa podataka o stvarnom kontinuitetu ovih današnjih naselja sa današnjim Starim Banovcima nema. Ono što možemo nazvati istorijom mesta i pratiti u otkrivenim zapisima i spomenicima materijalne kulture počinje tek od Darinovaca i Tuse, mesta koja su uticala na današnji nastanak Starih Banovaca.

DARINOVCI su se neznano nalazili na prostranom plodnom platou koji se protezao od Petrinavca do Kasarne. Taj prostor, je pružao idealan život: za ribolov, trgovinu, zemljoradnju i stočarstvo. Za vreme Turske vladavine stanovništvo Darinovaca preselilo se dalje od Dunava uz carski drum na pustari Tusa gde se oformiralo naselje.

TUSE je prvi put zabeleženo 1702 godine kao jedno od mesta sa Turske strane granice određene Karlovačkim mirom 1699 godine gotovo u prvoj limi od Slankamena do Morovića. To je naselje koje su formirali raseljeni Darinovčani u 17. veku a nalazilo se u blizini puta Varadin-Zemun. Gde se selo nalazilo mišljenje istoričara je različito. Da bi odredili mesto Tuse, polazili su od groblja koje su sveštenici u maticama umrlih nazivali "groblje kod palasata", "kod štaba", "kontrolnaci", ili "kod kasarne", zapravo ono groblje koje se nalazilo na mestu današnjih motela "Citadela" i "Dunavska terasa". Tusa kao i kasnije Kasarna spadale su u banovačku parohiju, to proizilazi da je Tusa verovatno bila na mestu gde su danas Banovci-Dunav. Drugi put se Tusa spominjala 1716 godine kada je Austrija razrezala porez na neoslobođenji, "turski Srem". 1730 Tusa je zajedno sa Banovcima(Banofce) pripadala Zemunskom vlastelinštvu grofova Senborn. 1734 godine, Banovci su imali 53 doma, a u njima su živele porodice Kolarević, Ćirić, Verenčević, Babić, Osdojan, Mirović...

U vreme oslobađanja srema na ovom području su se dogodile značajne promene. Trgovina je odlaskom Turaka i dolaskom Austrijanaca dobila nove mogućnosti za nova tržišta nabavku i prodaju robe. A Banovci su kao mesto na putu od Zemuna do Varadina bili na tom puta roba. Međutim podataka o učešcu banovčana u trgovini ima malo. Većinu su to bili trgovci stokom, jer o trgovini robom široke potrošnje nema pisanih podataka, delimično i zbog toga što je ovaj vid trgovine bio slabo razvijen. Stanovništvo je uglavnom samo podmirivalo sve svoje potrebe počev od oruđa za rad, preko tkanina do prehrabenih proizvoda. Gotovo neverovatno zvuči podatak da je našim ljudima krompir bio nepoznat kao i paradajz, a krave, ovce i koze su se držale samo radi mesa, a mleko je retko korišćeno u ishrani. U Banovcima je postajalo šest vodenica a godine 1743 zabeležene su 22 dunavske vodenice (kod Banovaca 12 i kod Belegiša 10). Neimaština je i dalje pratila stanovništvo Banovaca i okolice. Prvo veće naseljavanje izvršeno je od 1745 do 1750 godine. To su većinom bile porodice iz Županinskog Srema koje su se izjasnile za graničarsku službu, a bilo ih je iz Banata i Bačke.

To se moglo videti po prezimenima Vujčanin, Zemunac, Čortanovčanin i slični... Iz Banata su došli Borčanin i Vlah a Glumac iz Bačke. U drugom talasu naseljavanja od 1750 godine do kraja šeste decenije 18. veka u Banovce su doseljene porodice iz Banije, Like, Korduna i iz Šijačkog kraja oko Požege. Odatle su Vezmari, Vojovići, Griždanići, Tišme, Ćuruvije, Šašići, Dražete, Klasni, Koraći... Od 80-tih godina 18. veka proces naseljavanja se smanjivao, broj doseljenika je bio sve manji tako da je do 90-tih gidina, kada Banovci imaju 241 kuću, svo stanovništvo koje se danas smatra starosedelačko već bilo doseljeno, osim pojedinačnih slučajeva. Zabeleženo je da su Tišme i Devići doseljeni 1796, a Dražete 1805 godine. Danilovići su doseljeni iz Plaskog u Lici a Ranitovići iz Sarajeva. Između 1776 i 1777 godine su živele porodice koje žive i danas: Aleksić, Bajić, Bonić, Borjanov, Borčanin, Bugari, Brezovac, Vasiljević, Vezmar, Večerinac, Vuinović, Vorkanić, Vojčani, Glumac, Grujić, Dimitrijević, Zeljug, Zemunac, Zorić, Zubović, Ilić, Jekić, Jovanović, Jokić, Klasnjah, Klipin, Prelić, Pevac, Skorupan, Čizmi, Džodanović, Šaula, Škara, Sijak kao i mnogi drugi. Brojčano su se povećavale porodice: Vecerinac, Glumac, Livada, Malbaša i Bolanović koje naravno i danas postoje...

U drugom svetskom ratu kao i ostalim mestima nemačke sile su napale Podunavlje. Nemci su 6.oktobra naredili iseljavanje meštana StarihBanovaca u roku od dva sata. U selu je nastala trka i nastojanje da meštani što pre napuste selo. Pravci povlačenja Starobanovčana bili su okrenuti uglavnom prema Vojki, Batajnici i drugim mestima. Neprijateljske snage zaposelo su selo i okolinu. Nemački štab smestio se u vili "Katarina", računajući da će partizanske jedinice ponovo napasti Stare Banovce. Starobanovčanima je život u izbeglištvu bio težak, oni koji nisu poneli dovoljno namirnica brinuli su kako će nahraniti porodicu. Sva hrana je stizala iz Sremskog odbora Novog i Starog Slankamena. Noć izmedu 21. i 22. Oktobra 1944 godine, fašističke snage napustile su Podunavlje, povukle su se na liniju Karlovčić-Šimanovci-Vojka, prema Rumi. Starobanovčani, Surdučani i Belegišani su se vratili svojim kućama gde su zatekli pravu pustoš.

Neki od meštana su se nalazili na prisilnom radu, neki u logoru Sajmište ili su bili ratni zarobljenici...

Ukratko iz literature "Hronika Starih Banovaca".
 
  • Like
Реаговања: Jasna

Jasna

Član
E, da. Kada sam počela da pišem priče iz svog detinjstva, banovačkog, podrazumeva se ;), nisam imala ideju kuda to može da me odvede. A evo, samo par decenija kasnije :cool:, priče su otišle u nekom sasvim drugom pravcu - i knjiga skoro da je spremna. Pa, gde bih, inače, objavila "pilote", nego na našem sajtu?
Priče koje će ovde ugledati svetlost dana bazirane su na istinitim događajima, po sećanjima jedne baba Olge, inače Surdučanke, udate u Starim Banovcima, gde je provela čitav svog dugi vek. Umrla je u 97. godini života. Jedan dug i zanimljiv život, sa još zanimljivijim događajima, a da skoro nije mrdnula iz Šijačkog šora :).
To njeno putovanje neće biti hronološko u mojim pričama, nego "na preskokce", ali se nadam da će moći da se isprati ispletena nit. Baba Olga je postojala, ali nisu svi događaji, njoj pripisani, autentično i njeni, mada većina jeste.
Da ne pravim bespotrebno dugačak uvod, krećemo u neka bolja, lepša vremena, prohujala na krilima košave sa Dunava :writer:


LJUBIM RUKE

Kaka su vremena naišla, dobro sam i prošla kroz moj život. Nije to ko nekad što je bilo, sve se izokrenulo natraške i kud ne treba. Kazo je moj Paja meni, pre neg što će umreti, Olga, biće propast sveta. I biće, a kanda da je već i počela.

Kadgod, kad me mati šiljala u dućan, il kad sam išla u školu, to malo pešes godina, znalo se reda. Kad prođeš šorom, a stariji svet sedi na klupi, oma još izdaleka kažeš „ljubim ruke“. A oni il kažedu „živa bila, čedo“, il okrenu da te iskuziraju šta ima novo kod kuće, šta je baba posejo i di je posejo, kolko imamo svinja i oće l gospon Sveta iz Nova Sada skoro dolaziti da tera svinje u Peštu, kako je dejka otkad se šlogiro, je l se još ožderava ko što je umo, pa kad se dobro nakreše, pratidu ga po dve muzike, pa se ondak smeju, valda se opsete kako je moj dejka kadgod, kad je bio mlađi, uživo i lumpovo i u bircuzu i u našom fijakeru, pa me ondak pitadu kako je baba i je l joj prošla noga što se još lane zdravo udarila s motikom, pa umal nije ostala brez prstiju baš na levoj nogi, pa je l nam se otelila Belka i tako štogod. Ne moš ti proći, nit smeš, jel ćeš dobiti kod kuće i od matere i od babe, a ne smeš ni kasti sve što znaš, otkud dođe da se iz kuće iznese na šor šta se divani i o čim se divani.

Al sam jedared baš fasovala dobri ćuški od babe kad su mu kazli da sam prošla ko mula pored deda Srete Opačićeg. I prošla sam, curo, nije da nisam.

Isped njine kuće je valda najveća klupa u šoru, ako nije i u celim Surduku! A tolko nisam marila da prođem tuda kad neko sedi, al džaba i bilo, uvek je neko sedio. Da l oni iz kuće, il neko iz komšiluka, al skoro da nikad nije ni bila prazna. Valda zato što su ispred kuće imali jedan velikarni dud, pa lepa ladovina ko što je niko nema, a baba Zora uvek metne baš one najlepše muškatle u pendžere, a najvećma u kibicfenster, pa malo malo gledi na šor ko je došo, ko je prošo. Na pendžeri lepe firange, sve čipkane, da moš iznutri viditi, a da tebe ne vididu. Malko dalje od tog duda i od te klupe, uvek su imali lepog cveća, tu na šoru, a obaška u baštici u avliji. I šeboja i lepe kate i lepog čoveka i lepog gliše i kadivice i zumbula i zelenkade s proleća, pa božur, i to onaj duplovani. I mi smo imali uvek lepoga cveća. Moja mati je još oma kad se udala, iz Sasa donela pelceri i pelceri, pa posadila i ladoleža i minđušica i petonija i cica maca svi boja, a one kad se rašire, pa to je ko na najlepšim ćilimu da sediš! A okolo sve turski karanfili, ta ne moš to ni prestaviti kako je bilo. A njina Smilja, eto i ona sirota ostala mlada udova, vratila se kod oca i matere, nisu je gledali svekar i svekrva kad im je sin umro. Sreća, pa nisu imali dece, jel su je oma isterali. Kaki je to nesvet! Još joj kazli: „A što ti nisi crkla, neg naš sin, otac te jxxx“ i ona, šta će, kud će, neg kod svoji. Tako i zajutra i predveče iznese boktepita kolko kanti vode, pa zaliva cveće na šoru i u baštici, u avliji, a ondak malko polije i ciglje ispred kuće – nije ondak bilo ovi totuara, kako im se imelo, što sad ima ispred svake kuće, a ja. Ondak se znalo i po cigljama ispred kuće kaka je kuća i kolko je bogata. Ako su ciglje bile ravne ko staklo i ako si mogo po njima gaziti a da se ne skrljaš, ondak ni ne moraš gledati, oma znaš da je to bogata kuća. A bilo je i sirotinje, nemadu ni leba, a kamoli da meću ciglje na šor, pa se ondak utrackaš od blata i fest moraš paziti di ćeš nogom stati. Al ne moš ti to ni upaziti. Nije mi kad idem kući, opraću se, al kad idem nekud, pa furtom tako ulopana od blata, dođe mi da im glavu rascopam.

Kud sam očla i na ciglje i na blato, a sve oću da ti ispripovedim kako sam nagraisala sa deda Sretom.

Pošla sam u školu, al sam taj dan čuvala svinje na vr bašte, jel baba i mati nisu bili kod kuće kad je svinjar prošo šorom, pa naše svinje ostale i ko će i čuvati, neg Olga. Sva deca iz šora očla u školu, ja se kadgod krenula – pa dok sam se oprala, dok sam se presvukla, eto ti. A što nisam marila onu tablicu i pisaljku da nosim, furtom me udara il po nogi, il po dupetu, dolazilo mi da je izgazim, al oćeš, baba bi mene izgazio da ne bi valjala ni Bogu, ni svetu. Taki je bio. Dobričina, al kad se zdravo naljuti, bolje mu se sklanjaj s očiju da ne bi dobio po nosu. I još izdaleka vidim ja da na toj Opačićoj klupi sedi deda Sreta. Mislim se, samo si mi ti falio. Rešim se, proću i kašću kobojagi nešto, al neću kasti „ljubim ruke“, pa makar crkla. Nije mi, curo, što moram to kasti, neg mi je ondak, ko detetu, bilo gadno i kad vidim one njegove staračke ruke, pa ispucale, pa pod noktima crno ko da je oro s njima. A nešto mi je i bio sav kaljav, ko da se s prasicima kaljugo po kočini. Na meter da prođeš od njega, smrdi. Da l od tog grunjaka što nosi i po najvećoj letnjoj žegi, pa se to upali na njim, ne umem ti kasti. Kanda da me nije ni vido, jel se kreno da ustane, pa da uđe u avliju. Ja usporila, ko velim, ajd nek uđe, a ja kad stignem u školu, stignem. I tako ću dobiti packe. Tako je ondak bilo. Učitelj ti je bio bog i batina. Al kad god fasuješ od učitelja, fasuješ i kod kuće. Ne umem ti kasti, ko da su gledili jedan od drugoga. Taman da uđe u avliju, kad, zaboravio šešir na klupi, pa se povratio. U tom i mene vido. Ja sagla glavu, pa gledim ispod oka, da l me je baš upazio. Šta ću, vidim da me je vido, pa kažem: „Bardan“ i požurim. Ćuti deda Sreta, kanda nije ni čuo da sam nešto kazla. Dete ko dete, okrenem se da vidim je l već jedared ušo u avliju, kad on stoji i gledi za mnom, pa sve klima onom glavurdom. Valda gledi zato da dobro upanti koje mu se to dete iz šora nije javilo, da može da me tuži kod babe i matere. Oma sam znala da ću biti bijena. Ajc u očin, pa nek i budem, al mu bar jedared u veku nisam kazla to što me mati učila, neg sam po svom. Otkud dođe takim prljavim deduskari kasti „ljubim ruke“? Pre bi se izljubila s blatom, neg što bi poljubila tu njegovu kaljavu ruku.

U školi me učitelj pito što sam zakasnila. Ja kažem i oma pružim ruku, štaimam da čekam, al je nešto bio dobre volje, pa mi dao samo dve packe. Nije to ni bolelo, pa nisam ni plakala, šta ću, kad sam kriva. I sigrali smo se taj dan, mi deca, i pisali na tablicama s pisaljkama, i sedili u skamijama i slušali učitelja Peru šta nam je čito, i bio je i gospodin popa sa slankamenačkim protom, pa smo i pevali. Nisam ti ja bila neki dobar đak, curo, al je bio neki Toša Doronjski, taj je sve recitacije znao, pa kad god neko bane u školu, učitelj prozove Tošu da on deklamuje. Ta milina ga bilo slušati. Veze Toša, ne sustaje, a meni došlo u pamet kako će me dočekati mati na kapiji, ako joj je deda Sreta kazo da mu se nisam javila ko dete, pa u plač. Suza suzu stiže. Pita me gospodin popa, Olga čedo, šta je bilo? A učitelj kaže: „Ona je, gospodine, jako nježna, osetljiva, valda je k srcu primila ovu recitaciju“, baš je tako kazo. Obrišem ja oči rukavima, ušmrknem sline što su krenule iz nosa, a sve se mislim, šta mu je to „nježna“? Pitaću ovog Tošu, kad zna sve te deklamacije, valda i ovo zna. Ako se bude važniro, ko što već ume, ondak ću pitati Stevicu Mijačkog, s njime i tako idem do kuće, a i on vole da čita, furtom neke knjižurine vuca, pa dok se mi drugi sigramo, on sedi u skamiji i čita. A nije zloban, kašće mi. Utom već i zvonio poslužitelj Jova, pošli mi oma kad su izašli učitelj, gospodin popa i gospodin prota. Ja zaustavim Tošu, pa ga pitam: „Je l, Tošo, jes ti čuo kad mi je učitelj kazo da sam nježna?“ „Čuo sam“, kaže Toša. „Pa kaži ti meni, šta je to ’nježna’, ako znaš.“ „Znam, Olga, kako ne bi znao. To ti je…“ pa se kobojagi zamislio, „to ti je… kao govno na kiši.“ Smeje se Toša naglas, a ja bi ga tako umlatila onom torbom sa tablicom i pisaljkom, svu bi je olupala o tu brezobraznu glavuču. Ta znaš ti šta su ti to uncuti. Al opet, kad mi je tako kazo, neću ni pitati Stevicu, bog zna šta bi mi i on kazo. Ne znaš ti kaki su to bili mangupi.

Na Opačićoj klupi opet sveta. Prođemo mi deca, pa ko jedan: ljubim rukeeee. Živi bili, deco, kažedu oni. Ponadam se, valda nije ništa ni kazo mojima ovaj kaljavi deda Sreta, kad očin.

Čim sam ušla u avliju, čeka me mati. Besna, samo što ne pukne od jeda. Oma sam znala kolko ima sati. Samo da nije i babi kazla. Al, kazla je baba Zora i njojzi i babi. Ne mogu kasti, mati me je branila, al je baba bio zdravo besan i ćušno me bome šes-sedam puta. Al nije ni to što me je ćušno, više me je bolelo što je viko, cela avlija je zvonila: „Glupošo glupava, ti da prođeš ko mula pored čika Srete i da ja zbog toga crvenim! Istuću te ko mačku, da me dobro upantiš, jes čula? Ja neću vandrokaše i bitange po kući! Da nisam više čuo tako štogod!“ I još je viko i na mater i na mene, kazo je: „Je l te mati tako naučila? To može u njenim Sasama, a ode tako ne može!“ Plače mati, plačem i ja, pa kažem babi: „Babo, kako da deda Sreti poljubim ruku, kad je onaki prljav i kaljav? Kašću, al kad to stvorim u glavi, oma mi se povraća.“ Gleda me baba, pa mu čisto došlo žavo, valda je tek ondak svatio moju muku. Ćuto je, ćuto, pa mi kaže, al više ne viče: „To se samo tako kaže, jel stariji moraju da se poštivaju. Jesi razumela?“ I ko da se malko brkom nasmešio na mene, a oko mu sija.

Upantila sam dobro. Al šta vredi, kad god sam prošla, uvek sam kazla „ljubim ruke“ i uvek mi se povraćalo. Bar da je opro te ruke ko svet, neg su stalno bile kaljave. Nisam ondak, ko dete, razumevala da je on i prao ruke, al džabe. Seljački je to poso bio, težak i prljav. A valda kad čovek omatori, ko ja sade, pa ne moš te ruke dobro ni oprati. Nit vidiš kako treba, nit ti moš oprati sve i da oćeš, kad se ta prljavština zavuče u te ispucane ruke i nokte, pa da uzmeš i ribaću četku, a ja, ne vredi. Tek kadgod, kad sam i ja došla na deda Sretine grane, vidla sam da to i ne moš biti drukčije.

Al došla i nova moda, pa nit kažedu „ljubim ruke“, nit „brojtro“, neg svi i prolazidu pored starog čeljadeta ko mule. Ja gledim za njima, pa bi čisto i kazla nešto, al više ni ne znam koje je čije dete, pa i da oću, ne mogu kasti. A ne bi ni kazla, jel se oma setim kako sam ja prošla s mojim babom i materom. Pa što da deci pravim posla kod kuće?

Kad čeljade omatori, curo, oma treba i da se prestavi. A ne da još svašta istraživa, ko ja što stalno nešto ištem. Fala ti što si mi donela ove slakamenke, to smo ja i moj Paja uvek zdravo voleli da jedemo. Leba i grožđa. Al ne svakojakog, neg baš od ovog, ko u našem vinogradu što je kadgod bilo.
 

Jasna

Član
Sledeći tekst potiče od našeg korisnika @lara koji je bio dodat na našem starom sajtu 2010. godine ali nažalost posle prelaska na novi, njen tekst je ostao u arhivi. Još jednom želim da se zahvalim Lari iako odavno nije bila "onlajn" na sajtu! @lara HVALA!
Stari Banovci su naselje u Srbiji u opštini Stara Pazova u Sremskom okrugu. Nalaze se u istočnom Sremu, na desnoj obali Dunava, na teritoriji opštine Stara Pazova. Prema popisu iz 2002. bilo je 5488 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 4033 stanovnika).
Završila sam baš ovu osnovnu školu :) i dobila Vukovu diplomu.
Nisam obrukala moje Banovce kada sam upisala XII beogradsku gimnaziju, kasnije Fakultet političkih nauka, master akademske studije i niz specijalističkih studija iz oblasti kojom se bavim. :)
 

Jasna

Član
Sledeći tekst potiče od našeg korisnika @lara koji je bio dodat na našem starom sajtu 2010. godine ali nažalost posle prelaska na novi, njen tekst je ostao u arhivi. Još jednom želim da se zahvalim Lari iako odavno nije bila "onlajn" na sajtu! @lara HVALA!
Moji su Dražete :) i Pražići, ali ovde nisu navedeni, ili mi je promaklo. Pražići su, inače, pristigli iz Like, otprilike kada i Dražete iz Dalmacije i Dalmatinske Zagore.
 

zztamara

Nama dobro poznat član
priče su otišle u nekom sasvim drugom pravcu - i knjiga skoro da je spremna.
Prvi put sam je pročitala na "blic", sutradan pažljivo a treći put, onako, sela pored nje na klupu, slušam i gledam po šoru njenim očima. :)

Veoma lepa priča, živopisna, topla i poznata. <3 Nadam se da ćete izdati knjigu na radost nas Banovčana i da ćete nas obavestiti o tome. Hvala na "pilotu"! :thumbsup::)
 

Jasna

Član
Prvi put sam je pročitala na "blic", sutradan pažljivo a treći put, onako, sela pored nje na klupu, slušam i gledam po šoru njenim očima. :)

Veoma lepa priča, živopisna, topla i poznata. <3 Nadam se da ćete izdati knjigu na radost nas Banovčana i da ćete nas obavestiti o tome. Hvala na "pilotu"! :thumbsup::)
Hvala, draga Tamara, na ovako lepim rečima.
Knjge će biti, svakako, radim na tome zato što i ja želim da poklonim nešto mojim Banovcima koji su meni poklonili jedno divno detinjstvo i jednu srećnu mladost. <3
 
Врх