Bajka o sreći

Dalibor

Glavni urednik
Уредник
Pripoveda se... u jednom dalekom kraljevstvu, tamo gde Dunav silazi sa neba i postaje moćna reka, živeo jedan mali dečak.
I ništa neobično u tom dečaku nije bilo...igrao se kao i druga deca, smejao i tugovao, radovao i plakao.
Baš kao i svaki drugi dečak njegove dobi...
Ipak, kako je rastao primetila se jedna neobičnost.
Naime, taj dečak, naizgled sasvim kao ostali njegovi vršnjaci, bio je tako veseo i drag da je unosio plamen nade i toplinu duše svakome kog je sreo na svom putu.
I prozvaše ga Ognjen.
Svojom ognjenom dušom, kako je rastao, krepio je klonule i nasmejavao nevoljne.
Unosio mir u nemir, spajao razdvojene, nemoguće činio mogućim...
I iznad svega, plamenom strasti i verom u Ljubav, skupljao oko sebe, kao pored toplog ognjišta, sve one koji su vremenom, negde, zagubili svoju veru u ljubav i ljude.
Kako je rastao, Ognjen vide kako je lep i divan ovaj čudesni svet u kome živimo i kako je tužno što to svi ne vide...zauzeti svojim izmišljenim brigama, umišljenim tugama i ophrvani strašću za sticanjem mrtvih stvari.
I kako je jedini način da čovek bude srećan, taj da u drugima budi ljubav i sreću.
Nije tu dalje bilo veštica, i zmajeva, hrabrih vitezova...nikakvog zapleta i neizvesnosti.
Nije to bila bajka sa srećnim krajem.
Jer tamo gde ima mesta sreći, ne treba biti kraja.
Kažu da taj dečak, koji je sada već izvesno odrastao, i dalje putuje svetom i svojom ognjenom dušom razgaljuje posustale i podiže klonule, kažu da ga je uvek bilo, u svim vremenima i svim svetovima.
Imao je razna imena i nadimke, mnoga lica i sudbine.
Ali, kažu, da uvek negde postoje ljudi koji čine ovaj svet lepim i mogućim.

Na kraju, u bajke veruju samo lakoverni.
Pa i u bajku o sreći.

Ali samo oni koji u sreću veruju, mogu zaista biti srećni.
I samo oni koji u ljubav veruju, mogu voleti i biti voljeni.

Pa vi verujte u šta želite.

Pripoveda se...
 
Врх