Бановачке приче

zztamara

Nama dobro poznat član
korice za Banovacke price-1.jpg


Књига о Старим Бановцима, Старобановчанима и неком времену до кога сећање сеже. Ауторке Драгане Скерлетовић из Старих Бановаца (1962-2014).

Из рецензије:

"...Када почех да читам, а то сам чинио споро, упркос невеликом обиму, јер приче су саливене, упечатљиве, надевене златним прахом прошлости отврднулим нашим заборавом, намах бејах озарен. Осетих да су „Бановачке приче“ благотворне, сетне и занимљиве личне историје и делићи опште, вешто драматуршки постављене подстицајне и духовите скаске, драгоцене крхотине прошлости.
Књига Драгане Скерлетовић, чије је презиме симболички озарило ове приче, потребна је- како би рекао наш велики, претежно заборављени филозоф, Божидар Кнежевић. Под тим термином он подразумева нешто што је нужно морало доћи упркос околностима које су не наклоњене томе што пристиже.
Време у којем живимо је време убрзаног заборављања, химерично умногостручавање „судбоносних“ догађаја, убрзање историје, премрежавање планете, свакодневним хроникама катастрофа, злочина и свековрсних непочинстава, анестезира савременике и чини их индиферентним и отупелим.
Томе ваља додати и ендемску особину житеља овог тла, да су склони заборављању и да исписују историју сваких неколико деценија.
Из тога је ова збирка бановачких прича утолико више добродошла. Њу краси, уз духовиту потку бирани и сажети језик и прозиран, самосвојан стил. Враћајући дух предака, који потом препознајемо у себи, Драгана Скерлетовић нас подсећа да не морамо бити коленовићи да бисмо били кореновићи..."
 

zztamara

Nama dobro poznat član
Dućan




Selo Stari Banovci imalo je tri dućana.

Najveći je bio dućan Petra Tomaševića,sazidan odmah pored školske zgrade.U Belom vetru, bio je mali Bonića dućan a vrlo impozantan po svojoj veličini i najbolje snabdeven,bio je dućan Arse Novakovića,smešten pored kapetanovog doma.

Kuća Novakovića prostirala se, dužom ka centru sela, sa osam prozora.Imala je velik magacinski prostor a pored magacina skladište za brašno, donošeno sa mlina Viljema Konrada.

Arsa je bio čovek brz i nervozan a Banovčani su govorili da ima nezgodnu narav.Mušterije je brzo usluživao, i još brže računao, a onda ih opet, brzinom munje ispraćao iz dućana, do samog šora.

Tezge su bile prepune svakojake robe.U staklenim teglama, stajala je tucana crvena paprika,kao i griz, i pirinač.U velikim džakovima uskladišteni su bili so,šećer I brašno.

Mnoštvo sitne robe,koje su trgovci zvali provijant naređao je trgovac Novaković po celom dućanu, jedno do drugog,ostavljajući uzan špalir kojim se moglo proći do tezge.Banovčani su zato u velikom redu čekali ispred dućana, ulazeći samo jedan po jedan.Uz to bi se Arsa bečio na njih i gromoglasno ih prepadao:

-Šta ste želeli,moliću fino!

A ako mušterije nisu mogle odmah da se sete,terao ih je napolje iz dućana.

-Šta izvoljevate,strina Daco?- pitao bi babu u poznim osamdesetim.

-Čedo, nasućeš mi petroleja u ovu flašu i treba mi ono za cilindar,znaš?

-Koje baba?- već se nervozno drao Arsa.

-Ono malo za cilindar što je zakačeno za ono veće!

-Ajd’ ti baba kući pa kad se setiš šta hoćeš onda ćeš doći!

Arsa je ispraćao svaku mušteriju do vrata, a onda bi se obraćao puku koji je već poduže čekao u redu:

-Polako, jedan po jedan,ima robe za sve!

Obavezno bi se začuo i komentar najnestrpljivijeg:

Ajde Arso, ne rasteži više!

A drugi bi, ne časeći ,dodavao:

-Nije ti ovo rastezano s višnjama!

To su Arsu seljaci zadirkivali za jedan slučaj. Poslali devojčicu iz komšiluka u dućan, a ona stala pred tezgu, pa počela da zamuckuje:

-Poslala me mama..ja bih htela…ja bih htela…

-Rastezano s višnjama- prekinu je Arsa,- nema čika! Ajd’ ti lepo kući,dok se ne setiš šta hoćeš!

Kada je Banovčanima dosadilo bahato ponašanje Novakovića,poslaše mu austrougarskog pisara i mitropolitskog egzarha u inspekciju da presude da li je pravo da ih jednog po jednog, pušta u dućan.

-Stalno nas požuruje dok stojimo za tezgom,te od tog njegovog požurivanja, zaboravimo šta smo hteli kupiti!

-Svaki od nas mora, po dva tri puta u dućan ići!- objašnjavali su Banovčani.

-Evo, i ovu snašu prozvali su dućanarka jer ništa drugo i ne radi, do samo ide kupovati kolonijal u dućanu!

Arsa je trebalo da da inspekciji logično objašnjenje svojih pravila. Zašto je roba do u vrh naredjana da se jedva do tezge može proći? Na posletku, da objasni zašto svaku mušteriju ispraća iz dućana, do samog šora?

-Evo Vaše prevashodstvo!- reče trgovac- mi imamo lep običaj, koji smo primili od Vašeg austrougarskog noblesa da goste na šor ispraćamo!

-Lepo ,lepo! To je po volji! Alaboner!- reče egzarh -ali što ste to pravilo uveli u dućanu?

-Uveli smo to pravilo- odgovori Arsa- valjda isto kao i vi, da ne bi mušterije kao i gosti, štogod maznuli usput, te ih zato ispraćamo do šora!

-Otkud tako, Arso!-odgovori egzarh.

-Nečuveno! -naljuti se pisar.

-Ja u mom dućanu,sprovodim pravila kakva ja želim! Možete me tužiti do samog cara! Moj dućan-moja stvar! -reče Arsa i poče ih požurivati nervozno:

-Već ‘ajte i vi iz dućana, da i vas lepo ispratim do šora!

A onda je pronicljivim očima gledao da li su zamakli između dudova ,oprezno se osvrćući po dućanu, da li je sve na broju.
 
Врх