Šta učiniti sa ovim danom?

Dalibor

Glavni urednik
Уредник
Očajno siv, umoran dan. Nekako je osvanuo kao da je savršeno nepotreban.
Jeste, treba biti umetnik, pa napraviti nešto lepo od sledeća 24 časa.
Biće u njemu nešto nervoze, nevažnih ljudi, protraćenih sati…ipak!
Možda bi mogli obasjati ovaj dan radosnom ponesenošću?
Hajde da probamo…jedno :”dobro jutro, komšija”, propraćeno obaveznim iskrenim osmehom.
Da nasmesimo ova smrknuta lica? Sve ove ljude, što zamišljeno plove kroz ovakav dan, brinući neke svoje brige, toliko nalik svačijim brigama…bez ikakvog rezultata, naravno.
Brige su naučile da brinu same o sebi.
Otvorim poslednje stranice novina.
Sa njih me gledaju desetine sudbina.
Umrlice…
Koliko bivših ljubavi, uzdaha, zagrljaja, neizrečenih nežnosti…kratak je život.
Sa umrlica me gledaju svi oni koji nisu doživeli ovaj dan.
Za njih sutra ne postoji.
Možda bi se svi menjali sa mnom, ipak.
I ovaj dan, kakav je takav je, moj je…I živ sam u njemu.
I toliko stvari koje vredi uraditi, mnoštvo osmeha koje treba podeliti.
Neka mi neko ne zameri što pominjem umrle. Nije to jer želim da napišem nešto teško.
Naprotiv!
Život je vredan, najvredniji, tek kad se setimo šta sleduje na kraju.
Glavu gore!
Dok je veka biće i leka…


Negde tamo, postoje poraženi i zbunjeni, uvredjeni…oni koji podižu svoju pesnicu nebu.
Ljuti i na to Nebo i na ljude.
A za svakog postoji komadić sreće na ovom svetu, parče osunčane teritorije, usamljeno ostrvo u okeanu bezdušnosti.
Istina je, surov je ovaj svet, ali je lep.
I ništa ne dolazi samo. Cenimo samo onu sreću za koju se pomučimo, izborimo.
Zato, umesto pesnice, obasjajte osmehom svet oko sebe.

Ako se samo jedan osmeh vrati, biće dovoljno.
Sutra će ih biti više, siguran sam…
Neko mora početi prvi.

Ajd, uzdravlje!
 
Врх